Најстарији трагови насељавања праисторијског човека на територији Јадра и Лознице, могу се са сигурношћу везивати за период старијег неолита, односно Старчевачке културе (4500 - 3000. године нове ере). На основу археолошких података, може се пратити које је становништво живело на овој територији. Акценат је на Илирима, који су у Јадру оставили доста своје материјалне културе, а и сам назив Јадар потиче од Илира.
Велике промене настају са римским освајањем Балканског полуострва и претварањем наше територије у римску провинцију. Према новој подели Јадар је припао римској провинцији Далмацији. Прво насеље које се налазило на месту данашње Лознице, још у античко доба, звало се путна станица „15 миља", док се најзначајније насеље у Јадру звало Genzis, а налазило се, отприлике, на месту данашње варошице Лешнице. По једном предању Лозница је добила назив по виновој лози, која се гајила у овим крајевима, почев од 3.века наше ере, у доба римског цара Проба.
Лозница се први пут помиње у повељи краља Милутина, када је Катарина, супруга Милутиновог брата Драгутина, подигла оближњи манастир Троношу (1317. година).
Лозница се један дужи период у средњем веку уопште не помиње. По податку из 1533. године у Лозници је по попису становништва живело претежно муслиманско становништво. Од 37 кућа, колико је Лозница имала по том попису, 26 кућа је било муслиманских и 11 хришћанских. Већ 1600. године Лозница постаје чисто муслиманско насеље са 55 кућа. У том периоду Лозница и Јадар ушли су у састав Зворничког санџака са седиштем у Зворнику, а Зворнички санџак је улазио у састав Босанског пашалука.
Становништво Лознице, у жељи да се ослободи турске власти, активно се укључује у заједничку борбу српског народа, одмах по избијању устанка 1804. године. Устаничка борба била је веома важна, јер се Турци нису лако одрицали пограничног дела своје територије из кога су могли да убирају дажбине и снабдевају своју војску, као и да врше продоре ка централном делу устаничке Србије. Свe време устаничког ратовања од 1804 - 1813. године, у Лозници и околини одвијају се бројне и тешке борбе против Турака. Срби су, осим 1813. године, Увек успевали, не само да савладају, него и да протерају Турке преко Дрине. Поновни повратак Турака у Лозницу 1813. године и укључење Лознице и Јадра у Зворнички санџак, створило је изузетно тешку ситуацију са којом се народ није мирио.
Лозница и Јадар улазе у састав Кнежевине Србије за време Милоша Обреновића, доношењем хатишерифа султана Махмуда II, новембра 1833. године, о припајању шест отргнутих нахија Србији. Прикључивањем Лознице и Јадра територији Кнежевине Србије, после 1834. године, укинуто је турско власништво над земљом, и она је проглашена за слободни сељачки посед чиме су укинути феудални односи.
Јадарски срез ушао је у састав Подринског округа, а Лозница истовремено постаје седиште среза и округа, и то остаје све до пред крај 19. века, када тај примат преузима Шабац. Лозница је 30-тих година 19. века бројала 295 кућа са 1203 становника. У њој се концетрише управна и политичка власт Подриња, развија се школство, отвара болница (1882. године), почињу се градити индустријски објекти, развија се занатство, трговина, па и банкарство. Почетком 20. века гради се железничка пруга Шабац - Лозница - Бања Ковиљача. Невелика лозничка варош прераста из турске касабе у модерно градско средиште.
Ратови 1912 - 1913. године, а посебно први светски рат 1914 - 1918. године, за извесно време заустављају привредни развој и знатно смањују број становника Лознице и околине. По завршетку Првог светског рата, Лозница остаје средиште среза са око 5000 становника. Неколико послератних година чинило је краткотрајни период обнове и релативног привредног напретка, што је карактерисало већину градова бивше Краљевине.
Светска економска криза 1929 - 1930. године осетила се и у Јадарском срезу и Лозници, највише кроз пад цена пољопривредних производа. Привредни успон почео је средином тридесетих година, отварањем неколико трговачких и занатских радњи у Лозници. Преузимање рудника антимона у Лозници, од стране немачких индустријалаца, 30-тих година, допринело је извесном јачању привреде. Међутим тај успон развоја привреде Лознице и Јадра престаје по избијању Другог светског рата (1941 - 1945. година).
ОСЛОБОЂЕЊЕ ЛОЗНИЦЕ 31. августа 1941. године
У првим послератним годинама у Лозници је извршена интезивна измена у економско - социјалномсаставу становништва. Корените измене структуре привреде Лознице настају крајем 50-тих година, изградњом и почетком редовне производње „Вискозе" - индустије вискозних производа и целулозе. Обим и значај индустријске производње „Вискозе" убрзали су развој и других привредних области у Лозници (саобраћај, трговина, грађевинарство, занатство, банкарство и др.), који постају значајни фактор у остваривању даљег привредног развоја Лознице и побољшања животног стандарда грађана. Нагли индустријски развој Лознице позитивно се одразио на услове живота, структуру и запосленост становништва.
Упоредо са развојем индустрије и изградњом привредних објеката, развија се град Лозница, са приградским насељима. У Периоду од 1945 - 1975. године изграђено је око 3500 станова у индивидуалној својини. Изграђено је или реконструисано 5 основних школа, 4 средње школе, музичка школа и три дечија обданишта. Реконструисан је Вуков дом културе, изграђен Спортско рекреативни центар „Лагатор" и Здравствено медицински центар „Др Миленко Марин".
Лозница која је после рата имала само неколико хиљада становника, генералним урбанистичким планом из 1964. годиен израста у модеран град који данас броји више од 40000 становника.
ИСТОРИЈСКИ КАЛЕНДАР
